IVAN BAĆAK TOMISLAVGRAD

Duvanjsko je polje ravno kao dlan. Smješteno na tromeđi Bosne, Hercegovine i Dalmacije. Sa svih strana krase ga visoke planine. Iznjedrilo je, kako to pjesnik kaže, "sinove i kćeri ječma i pastorčad pšenice“. To su Duvanjke i Duvnjaci, lutalice i sanjari. Žive i rade na škrtoj zemlji i u obilju ničega mukotrpno zarađuju kruh svoj svagdanji. Glasno razmišljaju o stvarnom i nestvarnom, o mitovima i legendama, o svojim junacima, hajducima, vilama i svetim ljudima.

Uvijek kada se vraćam svome Duvnu, u meni procvjeta buket uspomena. Zatrepere mirisi, boje i zvukovi moga djetinjstva, naviru slike, galerije likova rodnoga mi doma, moje obitelji, a posebno lik moje bake Stane koja je davno umrla. Ali uspomena na nju i na čudesne priče koje nam je pričala u meni živi još jasnije i trajnije što sam stariji.
Kako su samo bile čarobne te zimske večeri kada bi nam baka Stana, uz veselo pucketanje vatre s ognjišta, uz naša bučna nagovaranja, pripovijedala o vilama, junacima i svecima. Naročito bi nas veselila priča o vili Duvanjki i njezinim sestricama.
- Eee, dico moja - započela bi baba Stana - kad sam ja bila divojka, svit je bio nekako lipši, bolji, čišći, ٰoću reći inčiji nego danas. Polje se bililo od stada ovaca, a zemlja bi drćala od konja što su slobodno pasli i poljem jezdili.  Štono  se kaže, bili smo i gladni i žedni i goli i bosi, ali su nam srca bila puna veselja. Sve bi se orilo od pastirske pisme. Mi, divojke i momci čuvali smo ovce i konje i danima i noćima. Momci bi nam često dolazili s gangom na usnama:

 „Kad zagangam niz duvanjsku stranu,
   poznat ćeš me mala po pivanju.“

- A mi bi im uzvraćale bećarcem:

„Duvno moje i ravnine tvoje,
  ja izgubi crne oči svoje.
  Evo seja što se skupa goje,
  jedna drugoj daje srce svoje.“

- Dobro, dobro baba! - nestrpljivo bi uzviknuo moj mlađi brat Ilija - Pusti sada pivanju. Pričaj nam o vili Duvanjki i njezinim sestricama!

- ΄Oću, dico moja. Kad baš želite, bilo je to ΄vako… Kad bi se zima umorila i snigovi minuli, a proliće stiglo u našu krajinu, ja i moje druge bi izvele stada u polje, sve do vode Šujice. Naši stari bi nam pripovidali da na Šujici ima vilin kamen i kod njega vilinsko vrilo. I ΄ko se pri vedroj noći i misečini napije iz njega vode, uđe u vilinsku noć. A to vam je, dico moja, vilinski sabor. Kažu stari da je to bilo svake godine na Jurjevo. Luca Križanova je i dan danas živa i ona vam more posvidočit da je istina sve ono što smo nas dvi proživile, jerbo smo se dogovorile da ćemo nas dvi na Jurjevdan čuvati konje i da ćemo se nako od šale napiti vode iz vrila za koje mislimo da je vilinsko. I da ne duljim, što naumile to i učinile. Noć bila vedra, misec pozlatio cilo polje, konji mirno pasu, a nas dvi napile se vode iz vrila za koje smo mislile da je vilinsko i čekamo... Ponoć izbi i ništa… Kad odjednom, dico moja, reći ću vam po duši svojoj, zemlja se zatrese, konji se planuše, nasta pusta vika, cika, sve zvoni od ženskih glasova i neki svitleći  praporčića, a nas dvi se skupile jedna uz drugu drćući od straja. Konji se poredali jedan do drugog, pa u trk. Na njima ne vidiš jahača, nego samo one svitle praporčiće. Tada se začu pisma iz puno grla. Kolko se ja sićam, pivali su  ΄vako:

„Radujmo se sestre drage,
  zapivajmo sestre mile,
  pojašimo konje vrane,
  pojašimo konje bile.
 Radujmo se sestre vile.“


- Ja se okrenem prema Šujici, kad tamo imam šta i vidit! Kraj vrila, na kamenu sidi najlipša diva što sam je ikad vidila. Ama, ja vam je svojim ričima ne mogu opisati.
- Pričaj dalje, baba! - javi se moj najmlađi brat Mate, inače babin ljubimac i najbolji potrošač njezine mirovine.
- Sidi ona tako, na kamenu i češlja svoje ruse kose, boje naše duvanjske zrile šenice. Uprla u nas one svoje crne oči, crne ko Vran planina i nešto iz nje zrači, tiho i nepredvidivo, ko voda Šujička.
- Luce i Stane, dođite ΄vamo, sidite malo uza me - to nas ona zazva svojim glasom zvonkim, ko truba anđela stražatelja. Mi priđosmo mimo svoje volje. Bože mi prosti, ko da smo začarane.
- Nemojte me se bojati, ja sam vaša vila, vila Duvanjka! Ni za vaše konje se ne tribate bojat. Moje sestrice će ih malo pojahati i odma će se vratiti.
To nije ni izgovorila, odjednom se oko nas stvori puno vila. I opet se začu pisma:

 „Hajd u kolo sestre mile,
  zigrajmo, zapivajmo,
  zavrti se, hajd poskoči,
  i raduj se vilin noći“.

 - I uvatiše i nas dvi u kolo. I igrale smo i pivale s njima. Ni sama ne znam koliko vrimena. Samo znam da mi je sve nekako bilo lipo i lako oko srca. I činilo mi se da ću poletiti do zvizda. Igrale smo i pivale zajedno s vilama i sićam se još jedne pisme koja mi nikada ne izlazi iz glave:

„Zbogom svite, zbogom ljudi
 naše srce put sad žudi,
 jer će  ljudi ratovati,
 jer će ljudi gladovati,
zle će vojske marširati,
zli vitrovi zasvirati,
pismu tužnu, pismu ružnu.
Zbogom šume, zbogom njive,
zbogom konji crni, bili
΄ko će plesti vaše grive?
Vile hode u visinu,
vile hode u nigdinu.“

- I onda, dico moja, zapivaše prvi pivci, najavljujući novi Božji dan. Sve odjednom nesta. Nesta sva ona vika i cika, ko da je Bog nikada nije dao. Naši su konji mirno pasli, a kad se razdanjilo, vidili smo da su im grive spletene u pletenice. Ja i Luca Križanova o tome nikom nismo tile kazivati, bojale smo se da nas svit ne zabudalače.

- A imaju li vile jednu magareću nogu?  – javi se Mate.

- Dite moje, ja to nisam vidila, ali su mi neke moje druge pričale da su i to vidile.
- E, sad je dosta! Deder svi na spavanje! - ozbiljnim glasom zapovjedi naš otac Ivan, a mi bez pogovora odosmo u postelju.

I tko zna kakvi su se sve snovi isprepletali u malim glavicama moje braće, ali ja znam da sam mnogo puta sanjao vilu Duvanjku moje babe Stane. Moja dobra baka Stana je davno umrla i možda u nekim nezamislivim predjelima igra i piva sa svojim vilama.